О најновијој представи школске трупе Тачка гледишта 2020/2021, СОБА ДАВИДОВА и процесу њеног стварања…

У септембру 2019/2020.школске године, драмска трупа „Тачка гледишта“ наставила је са радом. Трупа постоји од 2003. год. а представе које су стваране или адаптиране, игране су на француском и матерњем-српском језику. Након успеха који је представа „Мартин сан“ имала претходне школске године, трупи су се поред Нађе, Катарине, Хане, Анђеле, Ленке, придружили и нови чланови: Елена, Немања и Сара. То су тренутно наши ученици из трећег и другог разреда. У представи „Соба Давидова“, желели смо да нам циљна група буду првенствено млади људи, а потом и њихови родитељи, који би кроз представу могли да се поистовете са карактерима и временом у коме живимо, као и личностима којима смо окружени, те да преиспитају квази-вредности којима се данас у великој мери придаје значај. Представа обухвата три вида драмске методологије, а то су: театар у образовању, развојни театар и процес драма. Овакав вид представе подразумева колективну креацију, стварање ликова, „испробавање ципела тих ликова“ и писање сценарија кроз деликатно вођени процес у који сме да се упусти једино неко ко се у то разуме и ко се за то школовао, што је мој случај. Како бих увукла младе учеснике у причу и стваралачки процес, користим се специфичним техникама за које сам се едуковала на Академији уметности у Новом Саду и стекла звање: Мастер аудио-визуелни уметник на смеру Примењено позориште. Почетна тачка „Собе Давидове“ био је цитат из америчког филма „Плажа“ из 2000.године. Од тог конкретног подстицаја, наставила сам даље драмске активности и радионице, које су резултирале коначним представљањем 3.јуна 2021, у Свечаној сали наше гимназије. Зашто тако касно? Јасно је да смо били прекинути прошле године у марту, када је премијера и требало да се одржи. На последњој проби у марту 2020. год, снимили смо кратак филм који представља кошмар и халуцинације главног лика. Тај филм искористили смо као трејлер за представу, поставили га на сајт школе и чекали повратак на наставу. Пробе су се наставиле на јесен, потом опет закочене због пандемије у децембру. Вратили смо се на наше „коронарно-климаве позоришне даске“ након ускршњих празника и коначно, одиграли премијеру у јуну 2021.год. Представа је дакле, склапана и расклапана, готово две школске године, што је доста времена! Рецимо, извесни професори са Академије су ми говорили, уколико видите да након три месеца драмски процес не иде у добром правцу, одустаните и радите нешто ново. Овде је међутим случај другачије хтео, а ја уосталом нисам неко ко лако одустане. Моји млади глумци су врло озбиљно приступили грађењу својих карактера. Слушали су савете, упутства и тако лансирали један квалитетан производ. Нагласила бих да су проглашени и првацима у импровизацијама на фестивалу у Апатину, одржаном у децембру 2019.год. Међу њима има и оних који су посебно надарени за овај вид уметности, али то није нужно за чланове трупе. Рад, дисциплина, критичко мишљење, харизматичност и истрајност у процесу јесу оно што је битно. Ова представа је такође осмишљена тј. остављено је у њој простора за интерактивни део са публиком, али смо за премијеру решили да играмо без интеракције и посматрамо и ослушкујемо аудиторијум са наше стране. Након премијере оставили смо да публика забележи на папире утиске и одговори на неколико питања. Питате ме да ли сам задовољна премијером и начином на који су млади гимназијалци то изнели? Да, наравно да јесам! Свакако, не бих на сцену пустила нешто о чему немам добро мишљење. Невероватно је колико су студиозно приступили својим ликовима и контролисали простор у коме су играли. Катарза у потпуности! И код нас и код публике! Добродошли на следећи наступ! Лично бих волела да видим више младих у позоришту! Оно је сматрано за здраво и исцељујуће још од Старих Грка. Поставља се једино питање: зашто се неки плаше да у њега кроче?

Тамара Деспотовић-Ћурчић, професор и водитељ трупе