Хуманистичке науке

 

Председник Стручног већа: Анико Патарица

Чланови Стручног већа:

  1. Александар Крстић, професор филозофије
  2. Наташа Живанчевић, професор филозофије
  3. Драгана Добромиров, професор филозофије
  4. Лорант Вереб, професор филозофије
  5. Анико Патарица, професор социологије, устава и грађанског васпитања
  6. Катарина Глувић, професор социологије, устава и грађанског васпитања
  7. Тереза Гашпар Перишић, дипломирани психолог
  8. Љиљана Арађански Рајков, дипломирани психолог
  9. Јована Јоцић, дипломирани психолог
  10. Марија Хорват, вероучитељ
  11. Илија Марчетић, вероучитељ

 

 

Филозофија

 Настава филозофије се реализује по наставном плану и програму за гимназију по ком су предвиђена два часа недељно у трећем и три часа недељно у четвртом разреду.

Циљ наставе филозофије је развијање свести ученика о потреби да они активно обликују свој живот и одговорно учествују у јавном животу хумано и демократски оријентисаног друштва. Кроз процес овладавања знањима и вештинама својственим филозофској мисли,  ученици се оспособљавају да независно критички мисле и просуђују, да формирају сопствени поглед на свет, и да се у својим делима руководе вредностима истине, добра, правде и лепоте.

 У трећој години ученици уче логику као филозофску дисциплину. Овладавање принципима и правилима исправног мишљења представља претпоставку за исправно поступање, као и за разумевање филозофских и научних проблема и њихових досадашњих решења. Ученици се упознају са проблемима сазнања: шта је сазнање, како изгледа процес сазнања, који су извори и које су границе сазнања. Упућују се у мисаоне облике и мисаоне операције, што представља најважнију област стицања и примене ових знања, у којој се упознају и са елементима исказног рачуна, доказом и типичним логичким грешкама. Завршна област је посвећен процесу научног истраживања и научном објашњењу.

У четвртој години, у уводном делу, ученици сазнају шта је филозофија, који су мотиви за филозофско истраживање, какав је однос филозофије и других духовних делатности, која су  основна филозофска питања, дисциплине и правци. Наредне области посвећене су филозофским проблемима и становиштима карактеристичним за посебне историјске епохе европске цивилизације. Ученици упознају античку, средњевековну, нововековну и савремену филозофију, развој и промене филозофских схватања; уочавају и успостављају релације међу становиштима, износе своје мишљење и расправљају о актуелности проблема који су формулисани у прошлости и особености њихових решења. На основу филозофских текстова из хрестоматије, ученици анализирају ставове и аргументе појединих филозофа и уче се вештини писања научног есеја.

У настави се користе следећи уџбеници:

  1.      Михаило Марковић, Логика за III разред гимназије и III разред правно-биротехничке школе, Завод за уџбенике Београд
  2.      Миле Савић, Владимир Н. Цветковић, Ненад Цекић, Филозофија за IV разред гимназије и стручних школа, Завод за уџбенике Београд
  3.      др Миле Савић, др Владимир Н. Цветковић, мр Ненад Цекић, Хрестоматија филозофских текстова уз уџбеник, Завод за уџбенике и наставна средства Београд

 Настава се одвија у учионици број 20 која је опремљена интерактивном таблом, рачунаром, белом таблом, литературом, паноима и радовима ученика. За ученике који имају потешкоће у учењу и овладавању вештинама организује се допунска настава.

Додатни рад са ученицима се састоји у њиховој припреми за такмичења (Такмичење у беседништву, COGNITIA LIBERA, Квалификације за Међународну филозофску олимпијаду) и припреми за упис на факултет. Поред тога, ученици се укључују у рад Реторичке и Дебатне секције. 

Традиционално, сваке године, у Гимназији се организује Такмичење у беседништву у другој половини фебруара. Ученици се такмиче у две дисциплине, на задату тему и ex tempore.

Драгана Добромиров

професор филозофијe

 

Наредни есеји ученика односе се на емпиризам, филозофски правац који се у XVII веку развијао у Великој Британији. Ученици су, поред уобичајеног начина стицања знања и вештина,  развијали интелектуалне потенцијале кроз самосталан рад користећи текстове из дела: Оглед о људаском разумау Џона Лока, Расправа о принципима људског сазнања Џорџ Барклија, Истраживање о људском разуму Дејвида Хјума. Ученице чије радове објавлјујемо су: Борка Самарџић, Мира Дулић, Јована Стефановић, Теодора Вујић и Олга Николић из IV-3 одељења.

 

Емпиризам

„Ништа није у нашој свести што пре тога није било у чулима.“

Извори сазнања су различити- свака индивидуа у својој свести трага за оним што ће јој омогућити ослонац, што ће јој пружити сигурност и могућност расуђивања- стога је неопходно да пронађемо најадекватнији извор спознаје, извор који ће по нашем мишљењу бити најпоузданији. Чулно искуство, разум и интуиција темељи су сваког расуђивања; свако од нас, вођен неким од ових покретача, долази до најразличитијих спознаја о свету, човеку, животу, смрти, љубави, вери… Емпиристи, рационалисти и интуиционисти на различите начине пристижу до закључака из многих области. И иако на први поглед изгледа да је немогуће до једног истог суда доћи уколико кренемо од различитих премиса, када се мало боље запитамо, уверићемо се да за такво нешто не можемо рећи да је у потпуности неистина. Али, према мом мишљењу, empeiria, тј. чулно искуство, најтачнији је извор сазнања. Несхватљиво је, рецимо, тврдити нешто само зато што нас је на ту тврдњу навела интуиција или пак разум… Међутим, у потпуности тврдим да је могуће да је чулно искуство најтачнији извор да нешто спознамо. Ја лично, највише се ослањам на чула јер сматрам да никако не може да се догоди да нас чула преваре- док је код разума и интуиције такво нешто не само могуће, него и врло вероватно.

Темељи емпиризма постављени су још пре неколико стотина година. Овакав извор спознаје стварности у основи има чула, чулно искуство. Представника емпиризма има много- најистакнутији су, између осталог, Џон Лок, Џорџ Баркли и Дејвид Хјум.

Читајући поједине делове размишљања ових филозофа на тему чула, спознаје света, начина егзистирања, сумњи које се појављују у свести свих нас, схватила сам да је много питања на која нико, чак ни они не могу дати прецизан одговор. Џон Лок, који сматра да је наш разум „неисписана таблица“, подстакао ме је да мало више размислим о томе да ли заправо постоји могућност да је чулно искуство недовољно, да нам оно не омогућава поглед на ствари у неком другом светлу. Јер, ако он тврди да је наш ум „tabula rasa“, онда ме то наводи на мисао да је немогуће да дођемо до неке идеје или до представе о постојању нечега без подједнаког удела и разума и чула у процесу нашег закључка. Из таквих премиса, мој суд добио би сасвим другачији облик. Садa бих рекла да ratio, empeiria и интуиција морају да делују као једно, и да тако створе јединствену слику о томе какав је предмет нашег размишљања у стварности. Међутим, Џорџ Баркли има прилично другачију концепцију. Он тврди да у природи нема ничега осим онога што осликавају наша чула. Са оваквим ставом никако се не бих слoжила јер рецимо, бројеви, појмови о идеалним предметима, не постоје у нашим чулима. Наравно, број три, рецимо, можемо потврдити и у искуству јер ћемо лако моћи да представимо тај број у материјалном свету- узећемо три јабуке и доказати постојање овог броја, тј. произвешћемо га у чулима и у искуству. Али, сада постављам питање, шта је са појмом бесконачности (јасно, то се више не мора односити само на бројеве, него можемо говорити и о космосу, љубави, итд.)? Оно што означавамо појмом бесконачно, постоји само у нашем уму као представа нечега што нам разум пружа као чињеницу, ми то немамо у искуству. Никада се нисмо срели са предметом бесконачности у пракси. Сходно томе, контрадикторно је говорити о чулима као о нечему што је нужан, најтачнији извор спознаје свега и о непостојању ничега осим онога што се у чулима налази. После таквог размишљања о Барклијевим недоумицама и ставовима, само бих још додала важну ствар: немогуће је да оно што се чулима не може представити не може ни постојати. Разлог због кога такво Барклијево тумачење свега овога сматрам апсурдним, јесте још и тај што мислим да људска бића поседују моћ да њихов дух ствара представу нечега (или можда чак и некога) што никад неће доћи до могућности да се осети у чулима- оно ће постојати, али не као нешто опипљиво, него као нешто на другачијој „таласној дужини“- на вишем, метафизичком нивоу… Esse est percipi- основно је начело Барклијеве филозофије. Суочена са таквом мишљу, одмах ћу изразити неслагање са њом: просто не могу а да се не запитам због чега тврђење да су представе, чулна искуства и појмови предмети духовне перцепције. Да ли то онда значи и да свака наша мисао, став, имагинација нечега, нужно мора бити иделна? И таман колико сам пронашла неке додирне тачке са размишљањем Џона Лока, толико се моје и мишљење Џорџа Барклија разилазе.

Хјумова критика сазнања настала је са намером да се после критике сваког појединачног појма разреши дилема настала око њих. „Утисци и идеје  су садржаји нашег ума“- са овом мишљу се у потпуности слажем будући да сматрам да је неопходно јасно разграничити утисак о неком предмету и идеју о њему и његовом постојању. Између осталог, овај филозоф истиче каузалну везу : узрок- последица, на којој базира даље развијање својих мисли. Такође, он не оспорава могућности сазнања; међутим, уколико настојимо добијању објашњења чињеница које нас уверавају у нешто, морамо приступити проучавању начина сазнавања узрока и последице. На крају, морам да кажем да се апсолутно слажем са ставом Дејвида Хјума, јер нужно је истинито да ми без помоћи искуства никада не бисмо могли извести било какав закључак о стварној егзистенцији неког предмета и о некој чињеници.

И коначно, проучивши подробније радове Џона Лока, Џорџа Барклија и Дејвида Хјума, могу да кажем да сам донекле посумњала у своју идеју о чулном искуству као основи спознаје. Схватила сам да ипак нису само чула одговорна за стварање „слике света“. Приоритет свих нас, на крају крајева, треба да буде коначан, егзактан закључак о предмету размишљања. Сам процес размишљања, не треба стављати у први план- па одатле и још једна, нова мисао, о којој ћу сигурно још дуго размишљати: емпиризам, рационализам и интуиционизам треба да буду равноправни јер сваки од њих садржи своју „унутрашњу“ логику којом се руководи и на основу које суди и закључује… Премда емпиризам има предности у односу на рационализам и интуиционизам, има и неке мане, па сада све више увиђам да они један без другог не могу и не треба да функционишу- праву, ваљану истиниту представу нечега добићемо тек у пресеку ова три правца…  

Борка Самарџић IV3                 

ЕМПИРИЗАМ

Емпиризам је филозофски правац који се бави проблематиком порекла, могућности и домета поузданог сазнања.

Настао је као одговор на многа научна открића настала у том периоду којим су филозофи покушали да објасне и уклопе у нову слику света. То значи да се код емпиричара брише разлика између општег и посебног, па се тако термин идеја примењује на скоро сваки садржај свести. Џон Лок је зачетник теорије сазнања као филозофске дисциплине. Он је први поставио питање о домету људског сазнања. По њему домет сазнања је истоветан са количином нашег искуства. Из искуства добијамо идеје, не рађамо се са већ готовим идејама. При том, он под идејама подразумева сваки садржај свести. Лок сматра да је сазнање наших могућности лек против скептицизма и неактивности. А приказивање пута којим долазимо до неког сазнања довољан је доказ да нам само сазнање није урођено. Свако сазнање, по Локу, потиче од сензације или размишљања тј. искуства јединке. Радње којима се то искуство стиче су опажање, мишљење, веровање, сумње, закључивање, хтење итд. Све наше идеје потичу од стране спољних материјалних ствари, као предмети чулног опажања и унутрашњих радњи нашег духа и то су два једина извора сазнања и свих наших идеја по Локу. Лок разликује и идеје сензације и идеје рефлексије, затим просте и сложене идеје и идеје примарних и идеје секундарних квалитета. Идеје сензације потичу од наших чула. Идеје рефлексије потичу од опажања радњи нашег духа док  обрађује идеје које је добио путем чула. (опажање, мишљење, веровање, закључивање) Идеје које Лок назива идејама примарног квалитета јесу оне које су неодвојиве од самог тела (чврстоћа, кретање, број) тзв. реална својства која добијамо путем више чула. Док су идеје секундарних квалитета оне које добијамо путем једног чула и оне по својој природи зависе од околности опажања и стања наших чула. Идеје примарних квалитета су слике, а оне секундарних квалитета не. (топло, хладно, љуто...) Ова Локова теорија идеја названа је и репрезентационом теоријом идеја зато што она на разне начине репрезентује своје реално постојеће прото-типове. По Локу су истините само реалне и адекватне идеје. Али термини истинито или неистинито су резервисани само за исказе, а не за појмове. Још једна мана Локове теорије је та што се њоме не може доказати постојање „ствари по себи“ и управо се због тога са њим нису слагали Баркли и Хјум. Барклијева визија света је свет без материје- постоји само дух и његова ментална стања. Јер постојање једне идеје састоји се управо у томе да је она опажена. Баркли каже да нема никакве друге супстанције осим духа или оне коју он опажа. Све док стварно не опазимо свет, или он не постоји у нашој свести или свести неког вечног духа- он не може постојати. Сви квалитети тј. идеје постоје само и нигде ван ума тј. свести. Теорија материје за њега је директно противречна и потпуно незамислива. Јер, шта је материја? Она нема ни мирис ни укус ни боју-дакле, не постоји. Идеје су код Барклија сваки садржај свести. То су и представе и чулна искуства и појмови. Постоје чулне идеје, идеје опажања и путеви поимања ствари и радњи духа које одговарају Локовим идејама сензације, идејама рефлексије и идеји стварања путем памћења и маште било састављањем, растављањем или пуким представама раније спознатих идеја које су комплементарне Локовим сложеним идејама али и простим идејама репродукованим по сећању. За разлику од Лока, за Барклија апстрактне идеје не постоје. Наиме, не постоји начин да се са претпостављеним спољашњим светом ступи у непосредни контакт. Сваки наш доживљај јесте НАШ доживљај и ми смо у контакту једино са сопственом свешћу тј. сопственом спознајом себе и света. И примарни квалитети су субјективни па они у свести постоје као идеје, а материји и спољашњем свету уопште више не припада никакав квалитет. А када је већ тако, по Барклију- зашто онда претпостављати да ван наше свести и њених перцепција било шта постоји? С обзиром да су по Барклијевој теорији ствари само комплекси идеја, елиминише се могућност неповезаности сазнања спољашњег света. Барклију се замера што се свет поједностављено тумачи као лична посматрачева представа. Гледиште Дејвида Хјума је да математичко сазнање није једино могуће, ни најважније сазнање, па самим тим сазнајну моћ треба усмерити на оно са чиме се у свакодневном животу срећемо. Хјумова намера није била да порекне могућност сазнања, већ да сам процес сазнања подвргне критичкој анализи. Међу садржајима ума Хјум разликује утиске (импресије) и идеје. Разлика између импресија и идеја састоји се у њиховој снази, односно животности. Али да би смо дошли до правог сазнања морамо увести категорију узрочности. Сам појам узрочности по Хјуму мора имати порекло у искуству. Анализом узрочности уочава се да она има у себи три различите релације.

-просторно-временски додир (континуитет)

-временски след (сукцесија)

-нужна веза

Прва два можемо опазити, али нам искуство не даје евиденцију о њиховој нужној вези. Треба поменути да Хјум разликује две врсте нужне везе. Прва се односи на релацију идеје, а друга на строге чињенице. Не треба сметнути с ума ни Хјумова размишљања о односима и релацијама између онога што јесте (тј. истине било које врсте) и онога што треба. Између те две релације постоји непремостиви јаз. Што значи да морални судови нису ни истинити ни лажни. Моралност се осећа, али се о њој не суди.

                                                                                               Олга Николић VI-3



Узимајући нова научна открића, рапидне промене и напретке у размишљању, нове истине, начин живота, емпиризам је епоха која их доводи у везу и из које изводи нове закључке, емпиристима наравно једине истине, којих се у својим истраживањима, размишљањима и веровањима чврсто држе.

Пуни нових сазнања о новим открићима и чињеницама које је брзи напредак науке и технологије омогућио, емпиристи неизбежно почињу да одбацују било какав утицај виших сила (урођених идеја и неких спољних светова, нама недостижних) јер немају потребу да природу, идеје, сазнање, мишљење, постојање, нити било каква дешавања око себе, доводе у везу са нечим што је изнад наших могућности и личне природе која је недовољна за апсолутно откриће истине и сазнања.

 Управо супротно, емпиризам у својој основи истиче наш разум, свест, дух као врховни извор сваког смисла који путем чула и путем секундарних способности открива и даје постојање идејама, долази до сазнања, открива везе измедју узрока и последице, стиче навике и обичаје, омогућава постојање човека као индивидуе омогућујући све процесе и радње које се дешавају само и једино природом сопственог постојања.

Емпиризам, међутим, иде до саме крајности у објашњавању и оправдавању егзистенције одбацујући у потпуности било какву могућност постојања (битисања) било чега сем духа. Дух својим примарним и секундарном способностима уочавајући примарне и секундарне квалитете даје „биће“ свему што не постоји. Исто тако било каква могућност стицања нових знања, закључивања, довођења у везу узрока и последице потиче искључиво из способности духа(разума, свести,..) да све силе из спољашњости до којих долазимо путем чула на неки начин модификује, обради стварајући свет и приказ у коме се појављује појам материје, која је по емпиристима производ погрешног мишљења и занемаривања чињеница да су управо чула она која нас обмањују. Самим тим је по емпиристима то и један од доказа да је свет само скуп идеја опажаних од стране свести.

Али постављају се питања шта је то што опажамо, ако не постоји? Да ли је могуће универзално слагање душа у опаженим квалитетима без неког кода, записаног или одређеног процеса који те сагласности омогућава? Да ли је заиста будућност у потпуности неизвесна и непредодређена као што један од представника емпиризма Хјум каже, говорећи да су наиме навике оно што нас у ствари заварава да било какви закони и принципи постоје око нас?

Без обзира на ове дилеме и нејасноће које се неизбежно намећу, ипак се не може оспорити да емпиризам подиже људски ум и моћ духа уопште на виши ниво, омогућавајући тиме у будућности постављање човека као јединог бића које поседује тај дух и свест на сам врх смисла и постојања.

Стефановић Јована IV3


Можемо ли веровати у постојање онога што се не може опазити?

По Локу, идеје примарних квалитета су само слике тела и њихови узори постоје у самим телима, али идеје које секундарне производе у нама им нису ни налик. У телима које ми зовемо по идејама оне су само сила која у нама производи те осећаје. По Барклију, људи превише често верују у мишљење да све постоји независно од посматрача, од опажања и то мишљење је погрешно. Наше мисли и идеје постоје искључиво у нашој свести и никако ван ње. Објекти које опажамо и видимо чулима су у суштини само наше идеје и осећаји. А ако оне не постоје ван наше свести онда то значи да објекти неће постојати без нас да их видимо или опажамо. Јер, да ли би дрво које пада у шуми произвело звук када не би било никога да га чује? И да ли би храна уопште имала укус или мирис  када не би било никога да је проба или помирише? То ме доводи до питања да ли бих ја уопште постојала када не би било људи око мене са којима свакодневно комуницирам и проводим време. Када бих била невидљива свима око себе, када ме нико не би чуо или видео, да ли бих ја постојала ? Да ли би ико од нас? Мислим да би неким дубљим размишљањем схватили да ми можда и бисмо постојали, али нико не би био свестан нашег постојања, па би оно било узалудно. Јер, како Баркли каже, '' сва бића на небу и ствари на земљи уопште не постоје ван неке свести; да је њихово биће у томе да буду опажене или сазнате.'' Могуће је да одале људи вуку своје дубоко усађене тежње и идеје да се искажу, докажу, покажу. Пред другима, као и према себи. Вероватно из тог разлога људи игнорисање наводе као један од видова насиља. Људским бићима је битно да постоје, да бивствују, дишу и крећу се међу другим људским бићима, што ме враћа на претходну причу. Постојимо зато што смо свесни свог постојања и зато сто су други свесни нашег постојања.


Теодора Вујић IV3

Емпиризам

Једна ствар покреће другу. Па тако и научна откића условљавају стварање нове слике света.

 

Кренимо од тога да нам је разум празна табла за писање,и на њу се уписује оно што је предходно било у нашим чулима. Дакле док гледамо,посматрамо и слушамо наша табла се полако испуњава. Тај садржај свести ми добијамо из искуства,никако рађањем, јер при рођењу наша табла је празна. Међутим врло често долази до заблуда. Као прво, читав људски род има тенденцију да врло брзо доноси закључке, претерано уопштава садржај и врло брзо прелази од појединачног ка општем. Као друго, човек као појединац  врло често ставља себе и своје принципе у први план, занемарујући околину. Међутим, ни у окупљанима по разним трговима и пијацама није ништа боље. Људи комуницирају са другима погрешно користећи језик као говорно средство и тако производе неспоразуме. Ту је и већина која је склона традицији, односно наслеђу, или они који уводе наслеђене религиозна појмове у науку. Исто тако, људи имају свој водич кроз живот, а то је навика. Навика нас наводи да у будућности очекујемо низ догађаја сличан ономе што се јавио у прошлости.  Током живота она постаје наше корисно искуство, јер без ње не бисмо знали ни о једној чињеници, осим онога што нам је непосредно дато памћењем и осетима. Али колико може бити корисна толико може бити и некорисна. Великим делом може да оспорава наше нове одлуке, жељу за променом и другачији начин живота. Јер и када одлучимо да неке ствари променимо она је ту и подсећа нас на ствари које смо пре радили и као да делом и не дозвољава да их променимо.

 

Зато можемо ли веровати у постојање онога што се не може опазити? Изгледа да можемо, јер постојање једне идеје састоји се у томе да је она опажена. Многе истине су тако блиске и очигледне свести да човек треба само да отвори очи да би их видео.

 

Када заиста упознамо себе и своје властите снаге знаћемо шта смо све у могућности да урадимо. А тек након што испитамо силе свог властитог духа, бићемо свесни да нас мирно седење и немишљење неће задовољити и да нећемо посумњати и одрицати се сваке ствари и знања зато што неке ствари се не могу разумети. Зато спознај, очекуј, веруј и разумећеш.

Мира Дулић IV3