Етичка питања

На петом такмичењу COGNITIA LIBERA за радове из области филозофије и социологије, које се од 2006. године одржава у Београду у Гимназији ''Руђер Бошковић'', нашу школу представљала je ученица Теодора Баста са радом на тему HOMO SAPIENS vs HOMO RELIGIOUS под руководством професора филозофије Драгане Добромиров. Дајемо извод из рада наше ученице.

 “Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима… Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијаницама се јавља убилачка мржња на цео свет. Они који верују и воле - смртно мрзе оне који не верују или оне који другачије верују и друго воле. И, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави троши у тој мржњи.
Иво Андрић, ''Писмо из 1920. године''

              Веровање у натприродно и божанско кроз идеју универзалног првобитног узрока протеже се кроз читаву дугу и разнолику људску историју. Још из доба старог Египта (3100-2181 г. пре н.е.) потичу остаци напора човечанства да кроз уметност и архитектуру објасни људску сврху и изрази љубав и поштовање према своме узвишеном Богу. Наиме, тада је владар сматран за живога бога и приказиван у уметности као наручилац и инспиратор уметничког дела. Поклањајући божанству људско тело Египћани су дали јасну слику онога што је стајало у подсвести људског ума а што се сводило на немогућност апстрактног размишљања. Преузимање те значајне улоге у тадашњем друштву била је јасна манипулација потребом за вером и веровањем ради стицања неограничене моћи, власти и материјалног богатства појединаца. Материјално је на тај начин ступило у први план и косило се са свим што је духовно па и религиозно. Религија је добила нову функцију средства манипулације и средсва којим се може допрети до обичних људи. Међутим, развитак такве “разигране игре” људским животима није се ту зауставио.

             Много деценија касније, у средњем веку дошло је до наглог развоја хришћанства које је, можда и апсурдно потекло од наивне идеје сиромашног слоја људи  која је проповедала једнакост међу људима, међусобну “сарадњу”, алтруизам (“Који иште у тебе, подај му; и који хоће да му  узајмиш, не одреци му.”),  племенитост (“љубите непријатеље  своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне”). Та монотеистичка и догматска религија загосподарила је читавом Европом за веома кратко време. У рукама властољубивих и славољубивих појединаца који су се користили психолошки генијалним методама и преносили догматизовану верзију приче о настанку света и постанку свих живих бића кроз симболе побожности и правила о исправном опхођењу, животи и личности су се обликовали као стене од камена лишене разума и слободне воље. Убрзо су превођењем светог писма, заповести, мистичне библијске приче и нада о спасењу допрли до већине наивних послушника.

            Свето писмо је од самога почетка осудило човечанство и учинило га грешним , истерујући га из раја, чудесног места на којем није постојала бол. Тиме је људска свест убеђена да је крива и недостојна, те да је само оскудан и “болан” живот може избавити и вратити у почетни рај. Масе и масе људи увераване су да су рођене из греха и на тај су начин стављене у један посебан положај који карактерише немогућност потпуног задовољења физичких па чак и умних потреба. Наравно уколико завиримо дубље и обазривије у саму тематику светог писма открићемо да су  “библијски људи” изгубивши право на рај изједначени са боговима пошто су добили разум и слободну вољу (“ето човјек поста као један од нас знајући шта је добро што ли зло”)   па се оправдано можемо запитати је ли нам Бог можда подарио вредније и чудесније дарове у поређењу са рајем…

   ...Морал је одувек био присвајан од стране религије, али га је она на свој начин преобликовала и послужила у облику правила која треба следити. Ти обрасци, колико год били добро смишљени, нису рационално и приступачно објашњени. Као резултат тог недостатка разлога, честе су деформације и изобличења и правила и људских поступака. Припадници одређене религијске скупине  временом могу сакупити огромну количину моћи која тада кроз своје средство опијата  унакажава њихове поступке. Моћним и узвишенијим сматрају се сви они који верују и убеђени су да им је самим тим процесом веровања и поштовања обичајних норми додељена улазница за рај. Презир и гађење према такозваним неверницима, отпадницима од правог учења добија једну нову димензију и дозвољава ратове, прогоне, прикривену и отворену дискриминацију. Да би неко могао да прихвати један такав систем или боље речено правилник он би морао бити лишен  слободне воље па и слободног избора. Присилно или полуприсилно усвајање друштвених и религиозних норми нема дубљег ефекта на срж људске личности већ се рефлектује само на поступке при чему може доћи до грешака. Људска јединка већ у детињству стиче учења о заповестима и начину исправног вођења  живота при чему она само површно учи а не доноси самосталне закључке. Негирају јој се разум и самостално сазревање. Ефекат тог васпитавања видљив је само у раним фазама док се не ослободи воља личности када могу наступити и  деформације које проистичу из недовољног  развоја  осећаја за праведност и личну одговорност.

             Морал који је рођен у самом средишту ума као производ дугог и трајног процеса размишљања, уочавања, проучавања и учења, здравији је и искренији од само површински усађеног. Он је саставни део личности, не може се изгубити нити нарушити спољашњим утицајима,  већ се развија и резултује само универзално исправним. Такво је постизање хармоније међу бићима  својствено филозофији и филозофском, рационалном   погледу  на  стварност.   Тежећи  ка таквом идеалу спознајемо свет на објективан начин и у нама се рађа  жеља  за  правдом  и  истином. Боримо се за своје  самостално створене идеале. Не пристајемо на већ устаљена и превазиђена схватања и не подржавамо било какву  дискриминацију или неки други облик психичког терора над “другачијим“ или “различитим”. Таквим поступцима величамо морал у његовом пуном значењу не остављајући места за манипулације и црпљење користи. Етика и филозофија нас воде кроз тај трновити пут исправног поступања и међуделовања...

         ...Верници су у данашње време лишени основних хришћанских особина. Они  презиру једни друге и гаје осећања мржње и сулудог ривалства  како би себи обезбедили боље место у рају. Они нису склони опраштању  и док изговарају речи “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“,  они величају своје сопствено лицемерје јер њихове речи нису одраз озбиљног и искреног обећања. Трошећи веру и љубав у настојању да се себи обезбеди  статус, углед, моћ или благостање, верник корача сигурним путем ка пропасти и моралној смрти.

           Разуман човек не тежи толико  материјалном, он превасходно тежи духовној  испуњености. Он разуме и опрашта, и тражи боље и исправније. Он бива “спаљен на ломачи” због својих идеја и прогоњен због опасности коју представља. Људска се сујета плаши истине и њене деструктивне моћи. Међутим, борба не престаје ни када пламен поједе последњу страницу књиге, нити када млад човек  одбије да прочита дело Дена Брауна, негирајући право слободног изражавања. Истина ће увек пронаћи пукотину кроз коју ће испливати на видело. Можда је та пукотина много већа него што то религијске догматизоване заједнице могу да преживе. Хомо сапиенс је у будућности у предности над црквењацима и “истинским верницима” у потрази за правдом, и тако на зачуђујуће веродостојан и исправан начин ближи митској, библијској идеји савршеног слуге “нашег господа”.

Теодора Баста, ученица IV2 генерације 2009/2010. године

 Ментор: професор филозофије Драгана Добромиров


 

Да ли раст знања подиже ниво моралне свести?

 

Сви ми људи током нашег живота често постављамо нека питања и исто тако добијамо неке одговоре на њих. Али да ли смо се и једном запитали јесу ли ти одговори ваљани? Шта је то што ми стварно знамо? Да ли раст знања подиже ниво моралне свести? Па и ако јесмо, да ли смо сами покушали да пронађемо праве одговоре на ова питања?

Пред великим питањима људи су углавном подељени на два дела. На оне који мисле да знају оно што вреди знати и апсолутно су уверени у то нешто и оне које је баш брига и који затварају очи пред оваквим питањима.

То је као да поделимо шпил карата на два дела, на црвене и црне, али понекад се међу картама нађе и неки џокер, она која није ни треф, ни каро, ни пик, ни херц. Сократ је био један такав џокер у Атини. Он се служио малим лукавством ума које се исказује реченицом: ν οδα τι οδν οδα“- Ја знам да ништа не знам и тако постао филозоф, човек који непрекидно трага за поузданим знањем. Управо као што је Сократ трагао за знањем, тако ћемо и ми сада да се мало позабавимо овом темом и покушамо да дамо адекватан одговор на исту тако што ћемо да се вратимо у његово време.

 


Атина у доба Сократа била је средиште грчке културе, политике и филозофије а такође је представљала уточиште за једну групу путујућих наставника и филозофа који су се називали софистима. Реч „софиста“ означава ученог или стручног човека. У Атини су софисти живели од тога што су за материјалну надокнаду подучавли њене грађане. Они су одбацивали оно што су сматрали некорисним филозофским размишљањима и изабрали су да се баве човеком и човековим местом у друштву. „Човек је мера свих ствари“, рекао је софист Протагора. Под тим је подразумевао да се исправно и погрешно, добро и зло, увек мора вредновати према људским потребама.

Сви ви који се слажете са њим, брзо крените до огледала, добро се погледајте и запитајте: „Јесам ли ја мера свих ствари?“ Убрзо ћете спознати да сте обичан смртник- човек од крви и меса са свим својим манама и врлинама, жељама и хтењима и да иако постојите ипак нисте савршени да би били мера свега. Када се свему овоме придода то да су се они служили софизмима који представљају језичке смицалице, долазимо до закључка да њихов рад и није био баш просветљујући и да су они заиста били учитељи привидног знања како су то за њих говорили други филозофи тог периода.

Насупрот њима, сагледајмо сада њиховог савременика Сократа, оца етике. Човека који је на свом суђењу одбио да се покаје и призна кривицу које није ни било лажним моралистима, јер како је рекао онда би се поистоветио са њима. Његова основна идеја била је Агатос- апсолутно добро- апсолутна истина. Све је покушао да појима разумом и искаже речима у дијалогу са другим људима.



Сократ је очито био веома мудар и просветљен. Био је раван Богу и константно је самоостваривао Бога у себи, говорећи да га води  „божији глас“, који чује у себи. Ипак он није истицао своје знање и говорио је да ништа не зна. Али зашто? Па управо зато што чим је он нешто рекао показивао је колико није знао. Кључ је у речи „ја“. Изрека каже „Ја знам да ништа не знам“. Насупрот њему Бог зна све.

Сократ је овај ироничан исказ о свом наводном незнању користио у разговору са људима и тако глумећи незналицу присилио их да докажу оно што тврде. Наравно да им то често није полазило за руком, па им је онда Сократ помагао да дођу до праве истине. Слично томе бабица помаже при порођају, те је ова његова метода названа бабичка, мајеутичка (његова мајка била је бабица). Сваки пут кад их је натерао на размишљање, он их је подстакао да посегну за сопственим разумом и добију нешто од самог себе.


Управо је индивидуалност била једна од његових главних идеја водиља, а то је исказивао тако што је говорио да треба да упознамо себе и следимо себе јер: "Ако следиш било који духовни пут на крају ћеш ипак досегнути циљеве који су унапред зацртани од њихових оснивача. Али, то још не значи да си досегнуо себе. Да би досегнуо себе мораш следити себе."

Сократ је такође имао у виду да колико год „дружење“ са самим собом може бити добро и продуктивно оно има и лоше стране, па је то умео и да користи. Поред чистих аргумената, он је у својим дебатама противницима нпр. софистима узимао моћ тако што их је увек хвалио и истицао њихове позитивне особине и на тај начин им потхрањивао сујету и величао его, што се понекад манифестовало тиме да они опчињени својом гордошћу нису били у стању да разумом сагледају ништа око себе, сем себе и због тога су правили велике грешке које су доводиле до губљења те расправе.

...Али оно што нас треба да брине и тишти у вези са овом темом је то што за ралику од Сократа данас:

„Дођу тако времена кад паметан заћути будала проговори а фукара се обогати“. Како би то лепо рекао Иво Андрић, вероватно резигниран вредностима које владају управо у нашем времену, а у којој се поступци људи могу описати реченицом Алберта Ајнштајна која гласи: "Само су две ствари бесконачне, свемир и људска глупост, али за свемир нисам сигуран“.

Погледајмо дакле нашу данашњицу и оног Протагориног човека у њој. У садашњости однос човека према свему често је заснован на личним интересима, а из тога произилази чињеница да је данашњи обичан човек себи дао право да суди, осуђује и одлучује о људима и стварима за које не поседује то право. Сви се наравно воде Макијавелијем који је рекао „Циљ оправдава средство“, да он јесте то рекао, али ова реченица је наравно извађена из ширег контекста а он је, да овај исказ тачан  једино ако је тај циљ за добробит свих нас. Ајнштајн је такође рекао на ту тему да: „Ниједан циљ није толико узвишен да би оправдао нечасна средства.

Поред личних интереса, савремени начин живота се креће између прекомерности и недовољности у погледу свега. Људски ставови теже крајностима а односи међу људима су често лоши нездрави и нетолерантни.

Када се ово људима предочи, они често кажу како је данас све модерно и како је технологија развијена. У реду, сада посегните за било којим савременим медијем који нам је донела ова тако „бајна“ технолошка ера и имаћете прилику да чујете и видите неке нове софисте. Људе који причају празне и већ прежвакане приче изнова и изнова, износе нека нова обећања а сви добро знамо да им је једини циљ слава и новац. Многи од њих су нажалост идоли и узори многим младим људима а притом су створили и веома лош систем вредности у којем живимо. 

Због свега овога ми се наравно константно жалимо, очајавамо, говоримо како ми ту ништа не можемо променити можемо да учинимо.

А ја вас сад питам: да ли је могуће да се у доживљају стварности пронађе мера људскости и превазиђе ова криза човечности ?

Наравно да могуће! Да би искоренили све мане које данас владају овим светом нама су логично потребне врлине! Сократ каже: „Врлина је знање“ и људи нису намерно зли, него из незнања. Зато је потребно да увећамо наше знање, јер „Треба знати шта је добро да би добро чинили." Сократ је управо то чинио желео је да сазна шта је заиста добро.

И успео је да дође до одговoра: „Добро је истинско знање које када се примењује представља врхунску врлину“.

Мислим да нам је сада свима јасно да растом знања заиста подижемо ниво моралне свести.

И шта нам више треба? Зато чинимо добро јер само добар човек може бити трајно и истински срећан, а на путу ка својој срећи пођимо за Сократом и учимо!

 

   Вук Трнавац, ученик IV8 генерације 2011/2012. годинe

  Ментори:  професор филозофије Драгана Добромиров

                     професор филозофије Александар Крстић




Филозофија у служби самоодржања(живота)

 

                                                                                                                                                              

На самом почетку беше реч, и та реч беше Бог. А Бог створи људе, та чудесна бића, способна да уче, стварају и напредују. Показало се да су људи створења окована чежњама, страстима разорном и дубоко усађеном свешћу о сопственој пролазности. 

Напретком цивилизације, дођосмо и до овог садашњег стадијума где су људи (премда су израчунали све што се израчунати може, и поразили све што се поразити може, осим смрти и времена, и саградили онолико високо дугачко и широко колико су хтели, постали много веће незналице него икада.

 После неколико десетина хиљада година напретка и стварања, уз сва најновија чуда савремене технологије и вештачке интелигенције онај homo sapiens, sapiens  који је из прашине створио свет постао је оно неуко, невешто биће какво је некад било, које још увек не може да разликује добро и зло, биће које је коруптирало филозофију као основни почетак ка проналаску истине, до те мере да је искварило и њену саму сврху.


У вези са тим, Ниче тврди да  неприкосновени квалитет, који обележава неку идеју као тачну, има везе са својом ефективношћу у очувању и развоју одређеног дела живота, усађујући у критеријум нашег мишљења и прихватљивост за релације које нису истините, али њихова  практична вредност је значајна за одређене животне делатности. Ова тврдња да критеријум мишљења није истина, али има вредност за живот може нас довести на закључак уопште о филозофији. 

Наиме, свака филозофија је лично исповедање њеног аутора и неког не сасвим добровољног мемоaра његовог живота, што води томе да моралне или неморалне намере сваке филозофије постају семе из које све касније тезе и тврдње исте ничу. Што ће рећи, природа сваке теоретске мисли и њена веза са концептом истине полази од тога да свака филозофија јесте суштински резултат њених моралних (или неморалних), етичких и практичких начела. 

Филозофов основни задатак онда није више да дође до апсолутне истине, већ да нађе онај начин живота који његова филозофска мисао проповеда. 

Поставља се онда питање, да ли је уопште вредно пратити одређену филозофију ако она не води до апсолутне истине? Није ли то онда пропаст и за филозофа и за његове следбенике ако живе лажним, односно варљивим начином живота и приклањају се таквим мишљенима. Кроз новију историју сусрели смо се са разним филозофијама, неким добрим, неким лошим, другим злоупотребљеним или пак погрешно протумаченим, али све оне су имале за циљ да своја основна и теоретска начела апсолутно практично спроведу. 

А у међувремену- Шта се десило са античком филозофијом? Са оним њеним изворним идеалима које је проповедала? - Модерно доба их је одбацило и презрело, сматрајући да идеали само идеали и треба да остану. Али неки ентитети тих античких циљева су се задржали у одређеним људским делатностима, на пример у науци, где се међу одређеним научним круговима и даље цени, пропагира и спроводи она чувена античка мисао: Знање не из користи, већ ради знања самог.


Али поставља се онда питање, да ли је оно знање које не доноси никакву корист заиста само по себи онда корисно? Ако не можемо искористити одређена знања да направимо ствари бољима него сто јесу, да ли су нам она уопште потребна?

Мислим да се вредност филозофије најбоље резултује када се помире њене етичке и употребне контрадикције, али за то мислим да нам је нужан повратак њеним коренима.

У основи, филозофија јесте љубав према мудрости, што и сам њен назив говори. Она је облик мисаоне вежбе и воље, као и целокупног постојања појединца, чији основни задатак и јесте достићи савршенство и јединство духа, ума и тела: мудрост. 

Овако схваћена philosophia је представљала не само науку, већ и начин живота, како кроз њену практичну примену, тако и кроз њен крајњи а опет недостижни циљ, мудрост. Али без обзира што је она само идеал, нужно је ка њој тежити, без обзира на постојање парадокса око њеног постојања, тежња ка оном најсавршенијем никако и никада не може бити лоша., без обзира на остваривост. 

Јер у стварности, иако мудрост не узрокује потпуну спознају, она омогућава човеку да се оствари на један много потпунији начин. – Уместо обичног  „бити“ или пак „постати“, она омогућава оно „бити“ у пуном и правом смислу те речи.


Да би смо потпуно разумели значење филозофије, битно је такође и уочити разлике између филозофије као делатности, и између расправе о различитим филозофским теоријама. – Наиме, филозофске теорије су у служби филозофског живота, по правилу би требало да буду теоретско, тематизовано, систематско и помно сакупљено језгро, које пак способно да изазове утисак код појединаца и привуче њихову пажњу, али притом мора бити јасно формулисано тако да може имати употребну вредност. Сабране кратке изреке, упадљивог садржаја и речника уствари јесу смернице како интерпретирати одређене филозофије и применити за решавање животних проблема и дилема. 

Код епикурејаца и стоика на пример, philosophia је подразумевала пуко и течно деловање.

Јер без константног деловања нема ни живота самог по себи. То заиста и јесте оно чему бисмо требали да се посветимо као људска бића. Често уопште не живимо у пуном смислу те речи, усмеравамо пажњу на прошлост, или пак на будућност, заборављајући да се живот само и једино одвија сада, у овом тренутку, и да никад нећемо ни имати неки други тренутак, осим овог који тече.               

                   

Али ипак да бисмо опстали као врста, није довољно чак ни то „само бити“ , није довољно само напредовати и еволуирати. С времена на време треба пружити и apologia vitae sue  илити оправдање властитог постојања. Једино тако можемо да знамо како да у потпуности постојимо, у складу са свим како моралним и етичким тако и природним кодексима. А то и јесте једино право знање, једини пут ка истинској мудрости. Све остало је вештачко, све остало су само пуки хирови који настају из незнања или погрешне интерпретације.  А уместо да се боримо против тог незнања, ми га заташкавамо.Упорно посматрајући себе као жртве. Али ми нисмо жртве, ми смо у ствари агресори. То је светска политика коју водимо, која неизбежно води ка неморалу и злочинима. 

С друге стране, ми прихватамо филозофију као нужност, примећујући да морамо имати кодексе и начела по којима живимо, али све док од нужности филозофија не постане наша стварност- умеће живљења и постајања, наилазићемо на препреке и баријере на путу ка мудрости. Самим тим ни квалитет егзистенције неће и не може бити потпун.


 По Аристотелу, филозофија јесте квалитет ума. Али кад би се тај квалитет ума употпунио и квалитетом саме личности као резултат би настала нека унутрашња трансформација, усмерена као мудрости живљења. Та само- трансформација није лак задатак, али јесте задатак вредан труда. Јер све изузетне ствари исто као што су и тешке, тако су и ретке.


Анђела Зиндовић, IV - 3 



Лежи ли право у правди или правда у праву?
 
 
Замислимо свет у потпуности праведан. Подразумева ли то људску расу створену праведну? Замислимо сваког становника свога града, земље праведног. То је немогуће, правда је немогућа уколико је тако схватимо. Али није потребно да имамо осећај за правду јасно уграђен у нама као потребу за храном или било коју другу физиолошку потребу човека. Довољно је да праве људе поставимо на права места. Која су то места? Можда на челу правног система. Да ли се добром организацијом права може постићи правда, или она ипак не зависи од њега? И ако кажемо да достизност правде не зависи од природе људи, већ од права, уз потпуно схватање повезаности ова два појма, како схватити зависност права од људи? Њега одређује друштво, на неки начин сваки човек понаособ, и у оквиру његових закона, као његови створитељи добро се сналазимо и склони смо мишљењу да га у потпуности разумемо. Насупрот томе, правду, моралну категорију, не можемо никад у потпуности да схватимо, па и кад помислимо да смо у томе успели, неспособни смо да је на прави начин применимо. Нађемо се уплетени у мрежу супротстављених мишљења и схватања, покушавајући да пресаберемо своја гледишта. Из тих покушаја настају присилне везе права и правде, где се ова два појма немарно злоупотребљавају, а све у циљу објашњења једног, крајње несхватљивог, кроз други нама познатији појам. Тако постајемо родоначелници оригиналних фраза – праведно право, „истеривање“ правде на судовима, често наглашавање људских права поистовећујући их притом са пристрасно схваћеном правдом. Два у основи различита појма нашла су се спојена у једну мисао, непогрешиво подсећајући на ону изреку о роговима у врећи. Без обзира на сигурну повезаност права и правде, нисам сигурна да између њих можемо ставити знак једнакости. Али, уколико није једнакост који појам је виши, који обухвата онај други?
Ако одемо неколико нараштаја уназад и запитамо их шта сматрају праведним, а шта правно исправним, где ћемо наићи на размимоилажење у мишљењу? Чији ће закони, правде или права, подлећи утицају времена, а који остати непромењени? Право као створено од стране човека мења се у складу са развојем њеног ствараоца. Закон је променљив и развија се, трпи промене и усавршава се, пратећи тако просперитет друштва коме служи. Правда је, са друге стране, независна, она је мерило свих закона, не служи никоме, постоји као идеја, општи појам и узор сваког друштва, увек иста. У томе јој помаже њен главни предуслов, истина. Истина као основни чинилац успостављања правде. Она вечна истина, добро позната сваком човеку јер је усађена у њега. Истина којој се он тешко одупире јер је она једноставна. Човеку је увек лакше рећи истину, него ли слагати. Истина се већ налази у нама, лаж морамо да створимо. И кад је уобличимо, чини се да не знамо на прави начин да је изрекнемо. Онако течно, као истину која је део нас. Управо то доказује да је правда вечна, она није нешто што се учи, није нешто што други може да нам објасни, на њу се не може утицати, па чак ни право са силом коју поседује пред правдом остаје немоћно. Њени закони су вечни и заувек ће постојати.
Право је људска делатност и као таква, његова главна одлика је његова идеја, односно сврха. А то је управо правда. Она представља нешто што је опште, на први поглед очигледно, али у тој својој општости несхватљиво у потпуности обичном човеку. Смисао постојања права јесте постизање правде, кроз коју је осигурана хармонија и просперитет друштва. И управо из те идеје права, произлази њена извесна нужност да успостави правду. И након што испуни своју сврху, смисао свог постојања, право ће престати да постоји. Док тако успостављена правда заувек остаје мерило свега постојећег. Међутим, ако правду стварно схватимо као идеју права, ка којој она тежи, можемо је слободно упоредити са савршеношћу којој сваки човек тежи, али је никада не постиже, налазимо се у недоумици да ли је правда нешто што је реално, што постоји независно од права. Можемо је упоредити са причама које измишљамо васпитавајући децу, или нестварним причама у којима добро увек побеђује зло. Да ли је правда модерна бајка друштва у коме живимо? 
Уколико искористимо генерално мишљење људи који се баве правом, адвоката, наићи ћемо на врло слично посматрање о датој теми. У разговору са правником са дугогодишњим искуством стичем утисак да се он слаже са Кантовим ставом: „Морал захтева моралност, а право само легалност.“, који је у неком свом делу противуречан претходно поменутој „сврси“ права, правди. Без морала, не може бити ни правде. Морално исправан човек је предуслов успостављању правде. Узмимо за пример ситуацију човека који проналази новчаник на улици. Уколико се одлучи да новчаник врати власнику, питање је шта га је на то натерало. Да ли то што ће други људи приметити да узима туђ новчаник или то што он не сматра морално исправним да то учини? Управо се ту налази разлика између праведног и правно исправног. Шта ће у човеку бити одлучујуће да врати новчаник, чињеница да је то легитимно, односно оправдано, или да је легално, законито? Схватајући да је право део правде, одакле међусобна искључивост морала и права? Правник, одиста тежи успостављању правне државе пре свега, захтевајући ред и мир. Постизање реда у друштву сматра важнијим за друштво него постизање правде за једног човека или неколицину. Његов подсмех правди, а оданост праву иде до тога да идеју правде посматра као занимацију неуких људи, лаика у правном животу. У својој каријери правник се ослања једино на законе научене студирајући права. Они су једино мерило и једино средство које им је потребно и дозвољено. Где владају закони, моралност и правда губе свој значај. Ипак, не изостављајући иманентну идеју права, правду, сигурно је да се она у некој мери постиже кроз право, што онда повлачи и сигурност присуства закона правде и код људи који се баве правом, правника. Она представља виши циљ, оно чему право тежи. И присутна је и у пракси, у уму правника, ако је он способан да препозна тај циљ. 
Очигледну везу између ова два појма најбоље можемо видети на местима на којима се они преклапају. То су места где се помоћу права обезбеђују закони правде и обрнуто, закони правде којима се обезбеђује право, односно ред и мир у друштву и функционалност заједнице. Најближи додир права и правде јесу Десет Божјих заповести – закони којима се у поптуности стреми постизању правде. Један од основних начела у њиховом стварању јесте постизање слободе у оквиру закона. У законима је слобода, а правда је њено обличје. И веома слично Кантовом Богу, за кога тврди да је једини праведан и за њега представља мерило моралне савршености, Десет Божјих заповести долази нам од хришћанског Бога, како су га средњевековни филозофи описивали „бићем савршеним самим по себи“, и од Њега добијамо базу правде. На основу тих закона доносимо и један од напредних државних, световних закона: „Ми сматрамо да су ове истине очигледне, да су сви људи створени једнаки, да су од свога Творца подарени неотуђивим правима, да међу ова спадају живот, слобода и право на остварење своје среће. Да у циљу обезбеђења ових права међу људима постоје владе, које заснивају своја праведна овлашћења на пристанку оних којима владају.“ . На овом примеру може се увидети првенствено повезаност вере, правде и права, као и развитак права на основу прво постојећих Божјих закона и закона правде, затим колико се закони правде сматрају очигледним и вечним, познатим и једноставним, без обзира што су се у неким тренуцима чинили изгубљени, и на послетку, један од основних закона правде, а то је општа срећа, у свом најједноставнијем облику, срећи већине, иако је овај став изазивао доста контроверзи бивајући погрешно схваћен у својој екстремној верзији.
Правда је појам веома близак вери, веза између права и вере доста се теже може увидети и објаснити. Уска повезаност правде и вере пристуна је и дан данас пре свега због природе верника који најчешће не подржавају световну власт због „неверника“ који је воде. Они живе живот верујући у само један суд, а то је онај вечни, на небу. Сусретнути са питањем злочинаца спомињу правду, неретко је поистовећујући са судбином. Правда и судбина сваког сустижу. На неправедног човека и грешника доста слично гледају. Они заслужују и сустижу их сличне казне, у смислу моралне осуде, изопштавања из заједнице и гриже савести. И управо се грижа савести поставља као појам који ће ова два на крају и спојити. Овом повезаношћу бавили су се и многи велики писци, скретајући нам пажњу на њу. Узмемо ли за пример јунака Достојевског, Раскољникова, који од потпуног неверника, вођен осећањем гриже савести долази до вере, спознаје њене законе и насупрот световним, одлучује да им се повинује, можемо објаснити ту честу, а необичну везу злочинаца и вере. Неки ће је сматрати парадоксалном, али је њено постојање сигурно. Они који се нађу затворени, слично као Раскољников који после више месеци проведених у стању бунила помоћу вере проналази свој спокој, окрећу се јединој ствари која је увек ту за све и чија је љубав безусловна. И успевају да је нађу, за себе. Кроз веру науче да воле себе, због чега настављају да верују и поштују законе Божје, што их, баш као Раскољникова, Враћа у окриље правде. Али и поред тога што су пронашли правду и даље трпе „световне“ казне због свог недела. Због тога, уколико право схватимо само као део правде, није јасна повезаност правде и појма казне, репресивне мере права.
Казна је, како Кант каже, „укидање“ или „негација“ преступа. Разликујемо моралну осуду, Божју казну и казну у правном смислу. Законитости Божје казне нам нису, и не могу бити довољно познате за даље разматрање, а како надилазе нашу тему њом се нећемо више бавити. Од почињеног преступа зависи коју ће казну прекршилац добити. Казна зависи од преступа. Тако је једноставно. Уколико начинимо правни преступ, чека нас казна прописана правним законом. Кршење обичајног права доноси моралну осуду. Међутим, када се зађе у детаље казнених прописа долази се до проблема. Овде се, сматрам, праведна и правна казна разилазе. Закони правде нам јасно налажу које деловање треба осудити, и у профил починиоца улази много детаљније од права у смислу да у обим казне улази и емоцијално и психичко стање починиоца, његова прошлост и садашњица, разлози који су га можда навели на прекршај, сви елементи иманентни за изрицање казне. Међутим, када дође до тренутка да се прекршилац казни, правда не даје јасне прописе о томе које дело заслужује колику казну и у односу на шта треба посматрати тежину преступа и казне, када се не можемо ослонити на поређење два слична преступа, јер правда може да сагледа, као што смо већ споменули, све аспекте битне за преступника и преступ. Стога, у очима правде не постоје два иста дела, па тако ни два иста починиоца која заслужују потпуно исту казну.У недостатку казнених прописа правда се, у том смислу, наставља на право, где право уствари представља продужену руку правде, њено отелотворење у свакодневном животу. Оно, са широко развијеним кривичним закоником може да одреди степен и врсту казне. Али колико у обзир узима профил личности прекршиоца и у којој мери уопште правници сматрају то важним? У овом домену право је у последњих неколико година начинило озбиљан напредак, иако многи психолози сматрају да право и даље приликом кажњавања сагледава само делић стварног злочина, као и да остаје заслепњено самим преступом његових закона, не ослањајући се при том на своју праведну основу. Без обзира, напредак у том сегменту доказују нови закони који су много више окренути починиоцу, него самом делу (улазак психолошког стања у промер и врсту казне). Некадашњи закони морала о помагању лицу у невољи, нашли су своје место у кривичном законику, па тако непомагање угроженом лицу и напуштање лица у стању опасности сноси озбиљне кривичне санкције. Најлогичнији доказ да личност улази у одређење казне у праву, јесу закони који прописују казне широког спектра за једно дело. У тим случајевима на суду је, на основу свих околности дела укључујући и профил личности починиоца, да пресуди. Али, многи ће се сложити да је управо ту највећа неправда. Закон даје једном човеку, судији, превише слободе у одређивању казне. Утицај јавног мњења на суду, као и његов субјективни став о починиоцу, у смислу симпатија и несимпатија које осећа према њему, могу утицати на пресуду. Да ли човек може бити довољно непристрасан да је његова објективност увек загарантована? Ниједан човек се не може у потпуности искључити из јавног живота, у смислу отпорности на све његове утицаје, па чак иако то успе, како се одупрети својим нагонима да као човек разумеш и на прави начин протумачиш и процениш другог човека. То нам је као врсти урођено, то примењујемо непрестано у свакодневном животу, и несвесни да то радимо. Али нигде се погрешна процена скупље не плаћа, него на суду. Цена може бити и нечији живот. Потпуну објективност не можемо очекивати, нити захтевати од обичног човека, то могу испунити само нека „виша“, савршенија бића, како их многи филозофи воле назвати, „арханђели“. Што се тиче појма казне, још један битан елемент разлике права и правде јесте разлог уопште њеног постојања. Док се правде тиче сам прекршај и казна за њега, како би се одржало „царство правде“, у праву смисао казне није само да се „исправи“ почињено, већ да се починилац „преваспита“ и након тога спреми за повратак у заједницу, у ком ће „нови он“ представљати само јединку која у друштву других, наставља да служи друштву и поштује њене прописе. У овоме се тачно види то „приземљење“ закона правде, и прилагођавање законима друштва у коме живимо. 
Право је наука и самим тим егзактна, чиме је зарадила много више пажње од стране образованих и наравно, правника. Правда, са друге стране,  је врло нејасна и опширна у својим законима. Све што је нејасно може се и врло лако злоупотребити. Због тога прекршиоци своју одбрану често траже у њеним законима, пре свега у својој породици и околини. Апстрактни закони правде дозвољавају да се тумаче на разне начине и свако их може окренути у своју корист добрим аргументима. Колико год парадоксално звучало, прекршиоци своје оправдање налазе најчешће у окриљу правде. У тим случајевима правда не може бити мерило, оно што на крају осуди прекршиоца јесте право са јасно дефинисаним законима. Ово становиште о надмоћности права над правдом, а највише потенцирајући објективност права, као још једну од слабости правде наводи и интуицију, једнан од главних елемената правде на који се она ослања. Уколико се служимо интуицијом у одређивању правде не можемо говорити ни о какавој објективности, неминовно ће доћи до размимоилажења мишљења. Док год се служимо разумом и до закључака долазимо рационалним путем у оквиру закона двосмислености неће бити. Пратећи своју интуицију у складу са искуствима људи се неретко неће сложити око праведног решења. Оно можда и не постоји. Свако може имати своју визију правде. Правда је појам који се успоставља у добро организованом друштву, и зато је она део права и лежи у њему. Уколико живимо у добро организованом правном систему и правда ће, као његов саставни део, бити присутна. Променљивост и недоследност правде многи ће објаснити проблемом расне нетрпељивости са којим се цивилизација бори и дан данас. У 19. веку, у време кулминације расизма, подела људи на више и ниже, била је сасвим нормална појава. Међу повлашћенима у овој подели, који су чинили центар цивилизације, није се ни размишљало о њеној праведности. Подразумевала се надмоћ неких раса и инфериорност других. Па и велики филозоф и један од најутицајнијих личности антике, Аристотел, постојање робова у његово време сматра сасвим праведним и рационалним. Њихов рад је користан, а теже послове од физичких и не умеју да обављају. Данас се посматрање ове две појаве потпуно преокренуло, и од некадашње поткрепљености расизма правним законима, овај проблем је данас строго санкционисан законом и сматран врло неправедним, неморалним и  крајње нехуманим. Апстрактност правде, уз приложене поменуте аргументе, врло лако доводи до закључка да је правда само име за владавину права, оно што настаје и нестаје са правом и зависно од њега. Међутим, не сматрам да се виђење правде битно променило од тих дана све до сад. Не мислим да су они погођени расизмом сматрали то правдом, не мислим да су робови сматрали праведним да они раде а да други живе од њиховог рада, па чак и Аристотел који говори о праведности постојања робова говори о неморалности и неправди у присиљавању некога на ропство, што уствари налаже важност слободе и право сваког човека на ту исту слободу и избор, осигуравајући тако основне законе правде као и сваког правног система. 
Слажем се да је било периода у историји када је било тешко остати на путу правде, можда и ми сад живимо у сличном, али правда је постојала у сваком друштву, од оног најпримитивнијег до данашњег, развијеног, и представљала је основу за даљи развој заједнице, од племена до данашњих правно уређених држава. Она је често бивала тешко достижна и понекад тешко препознатљива, да је за њено спознаваје била потребна велика одлучност. Право, као њен саставни део, представља одраз наше одлучности да успоставимо правду. Оно што спутава право да постигне правду јесмо ми, људи, његови ствараоци. Човек је често умео да право окрене противно свом циљу успевајући да замагли везу између ова два уско повезана појма. Уколико се та веза вечно изгуби, и право изађе из руку правде, право више неће бити право, део друштва каквог га познајемо, изгубиће своје основне карактеристике и остаће као човек који не поштује сам себе. Никаква корист себи, и никаква корист друштву.
 
Теодора Чичовачки, IV/7