Есеји

 


У оквиру предмета Филозофија, ученици се оспособљавају да пишу научне есеје. Домаћи задатак се састоји у томе да прочитају одабране текстове из Хрестоматије и на основу њих и знања стеченог на настави филозофије и  из уџбеника, изнесу ставове о предмету проучавања.


 СУДБИНА

Судбина? Да ли је наша реалност део неког већег плана или смо ми ти који својим одлукама кројимо будућност овог света? Неки кажу да судбина баца карте, а ти их играш, али како знаш да твој потез није унапред испланиран? Или... како знаш да јесте?

Филозофија је, бар за мене, често велика игра речи илити игра противречја у којој без стварног сагледавања свих чињеница уместо добацивања паметних доскочица се не може доћи до истине. Мада како уопште да знамо да смо сагледали све чињенице... јер како Сократ сматра, што је знање о неком проблему веће то је већа самосвест о незнању које га окружује и које тек треба превладати.

Но, да пређемо на ствар, односно чињенице.

Опште је познато да су постојали и постоје људи – пророци који у својим визијама јасно виде будућност. На пример, једна пророчица је још давно рекла да ће људи моћи да преносе мисао у секунди са једног краја света на други (интернет), да ће жене носити панталоне итд. Према томе изгледа да су  чак и наше одлуке унапред испланиране. Али ипак, можда је неким стварима – интернету било суђено да настану, јер да га није измислио један човек можда би га измислио неко други. Исти је случај и са неким визијама као што је Ностердамусов смак света, које су питање судбине независно од наших одлука. Јер нпр. Ударање комете у Земљу је чиста судбина Земљиног краја, а не сплет нанизаних околности.

Многи научници данас тврде да постоји безброј паралелних универзума који настају у зависности од наше одлуке. На пример, 4. маја 2013. године ја сам одлучила да живим са мамом у Новом Саду АЛИ ,,постоји'' универзум где сам ипак изабрала да останем у Врбасу и тај тренутак се грана на два потпуно различита живота, две различите судбине. Суштина је да постоји безброј паралелних универзума, јер је постојало много људи и бића пре нас пута безброј њихових одлука. Занимљива чињеница је та да ли се онда запиташ у колико универзума си мртав, погинуо због своје претходно донешене лоше одлуке или чак ниси ни у плану постојања? Или те је пак судбина донела на свет независно од тога шта је било пре... 

Овде се слажем са Аристотелом и његовим проблемом света односно да је свет један, у облику кугле, не прихвата могућност безброј светова. Време је праволинијско, не грана се, људи или судбина креирају релативну ( у случају да је све ово само сан) реалност.

Чињеница је да нас судбина баца у четири координате универзума (x,y,z,т), одређује нам родитеље, пол, али питање је да ли остало препуштено нама или је део судбине, или пак обоје у истој мери?

Јесте ли икад чули за ефекат лептировог крила? Уколико је лептир другачије само замахнуо крилом у прошлости то би могло да изазове чак цунами у садашњости. Поента је у томе да уколико се било шта промени у прошлости може оставити велику последицу на садашњост. 

Наводно је доказано да путовање у прошлост није могуће већ само у будућност и то уз помоћ закона физике, односно, релативности времена. Што би по мени значило да све што је било не би требало да се мења већ буде онако како јесте као део нечег већег. 

Али долазимо до нечег занимљивог. На пример, ја се често запитам за кога ћу се удати, онда станем пред огледало и размишљам овако: ,,Ја не знам за кога ћу бити удата АЛИ АКО ЈА ОВОГ ТРЕНУТКА ОДЛУЧИМ да желим да се удам, одем, удам се за Павла мој одговор на питање ће бити јасан, удаћу се за Павла СВОЈОМ ОДЛУКОМ и тако изгледа да сам ипак ја одабрала нешто, а не судбина.''

Сличним питањем бавиле су се две школе: Епикурејси и Стоици. Док су први тврдили да је живот наша борба, други су сматрали да треба да се препустимо судбини. Искрено, не бих још увек могла да се одлучим којој бих од те две школе припадала да сам живела тада, јер још увек ,,ЗНАМ ДА НИШТА НЕ ЗНАМ'', још увек немам прави одговор на питање судбине и мислим да ћу за њим трагати кроз читав живот, ово су само досадашње чињенице, моја досадашња размишљања и искуства.

 

                                                                             Соња Владисављевић, IV7

 
 

Шта је филозофија?

Једном када човек задовољи све потребе које му диктира нагон елементарног опстанка, када достигне ниво интелектуалне зрелости и када довољно упозна свет у коме се налази, као и себе самог, почињу да долазе питања од чијих одговора свакако не зависи физички опстанак, али у енормној мери душевни мир. Таква питања су многобројна, али једна од најважнијих су она о пореклу света и живота, смислу и природи истих, као и о начину на који човек треба да организује своју егзистенцију. Одговарање на ова питања неће ни у ком случају имати практичну примену, нити ће направити разлику која се може приметити чулним опажањем. Њиме се баве људи којима је, како је Аристотел формулисао, знање битно ради самог знања. Ова питања, као и многа друга које за собом повлаче, а која деле заједничку тежу за највећом мером општости, интегрисала су се и систематизовала у најопштију од свих области људске делатности – филозофију.

Филозофи се, у почетку, нису могли раздвојити од свештеника који су постојање стварности покушавали да објасне митолошким и религиозним предањима. Међутим, са појавом разумног мишљења, филозофија се дистанцирала од ових области, задржавши исти циљ, али променивши метод. Разумно мишљење је, пак, донело своју цену. Људи су морали да прихвате да постоје ствари у овом свету, као што је на пример питање постојања божанства, које се једноставно не могу доказати (а ни оповргнути) здравим разумом. И док се објашњење света религијом може посматрати као кретање линијом мањег отпора, филозофија тежи да дође до поуздане и проверљиве истине. То је повезује са науком и научним мишљењем, али је, по мом мишљењу, не ставља у подређени положај у односу на науку, као што је то сматрао Бертранд Расел. Раселов став је био да све што се докаже не спада више у домен филозофије, већ науке, и да ће напредак науке смањити значај филозофије. Мој став је да ће филозофија остати значајнија докле год постоји умно мишљење. Она не само да путем етике контролише научна открића и истраживања, и не само да путем логике потпомаже исправно закључивање, већ преузима „штафету“ тамо где се наука заустави. Наука може да објасни како функционишу појаве у природи и друштву, да утврди законе на којим свет почива, али филозофија даље поставља питања – како ће се та сазнања уклопити са човековим поимањем смисла стварности и шта он треба да ради са њима. Јер наука, колико год била напредна, неће моћи да задовољи потребу за оним знањем за којим трагају филозофи. Помоћи хоће, али одговорити не. Све области науке прожете су филозофијом и узимају њена питања као своје мотиве, што показује супериорност филозофије над науком.

Развој многоструких филозофских праваца током векова показује да она никада неће наћи одговоре који ће задовољити целокупно човечанство, које осим спољних, трпи и унутрашње промене. Међутим, то не значи да свако, проучавајући мишљења различитих филозофа и градећи своја сопствена, не треба да покуша да пронађе свој сопствени смисао егзистенције. Ова делатност може изазвати сумње и узнемирити стање духа човека, али, као што је рекао Аристотел, онај који не покуша да схвати смисао стварности чији је део, макар и без вољне одлуке, постао, и који не употребљава ум и свест који су му „подарени“ бавећи се питањима и трагајући за сазнањима које би и бог најрадије поседовао, не заслужује да уопште постоји.

 

Александар Ивковић IV3


Учећи у првом полугодишту Платонову филозофију, ученици су читали краће текстове из његових дела Држава и Закони, оне који се односе на идеју добра, видљиви и невидљиви свет, алегорију о пећини,  дијалектику,,  државу и Бога. Ученице Јована Стефановић и Мира Дулић, обе из IV3 одељења, написале су есеје који се односе на текст ''Бог као животно мерило и законодавац'' уз вођство и подршку професора ментора Драгане Добромиров.


Бог као животно мерило и законодавац

Становницима Земље дата је слобода живљења. Слобода да раде шта год пожеле и како желе. А да ли је све што је слободно корисно? Каже народ:,,Један је живот.“ И тиме оправдавају своје лоше поступке, живе данас за сутра, и не размишљају о последицама, сматрајући да су господари свог властитог живота, јер ако имају новац имају све. Није им потребна вера па и зашто би када мисле да су слободна бића и да имају један живот који морају максимално да искористе. Заиста слажем се са изреком:,,Један је живот“, али тако да сматрам да треба да пазимо шта радимо, јер ако погрешимо нећемо имати прилику да га започнемо изнова или да добијемо неки други. Слава, успех и богатсво су постали најважније ствари тј. данашњи циљеви већине. Али тим путем иду становници који су опседнути величином, изазваном богатством, почастима или телесном лепотом, довољни сами себи као вође почињу да воде друге. Е такве Бог напушта. Убрзо их стиже казна правде и они потпуно уништавају себе, своја домаћинства и државу. Не треба да мислимо да ако имамо данас имаћемо сутра, јер нећемо. Али шта у таквоме свету да ради разуман човек, који не живе зарад краткотрајних уживања. Сваки човек мора да мисли да ће бити уз оне који се поводе за Богом. Душевна збивања у нама чине збрку жица, које када се супроставе вуку нас на дела и на томе се заснива разлика између врлине и неваљства. Свако мора да послуша само један трзај жице ненапуштајући га и потребан му је при вођењу помоћник који би му помогао да победи све остале жице. Тај помоћник је Бог, као највише мерило свих ствари и једини законодавац чије законе не може изменити рат нити било какве тешке неприлике изазване немаштином. Ко жели да буде срећан, држи се божанских закона које прати покорно и смерно. Јесте, дата нам је слобода, али није све што је слободно корисно.

Мира Дулић IV-3


 

Бог као животно мерило и законодавац

Бог представља највише мерило свих ствари, онај који држи почетак, средину и крај свих бића, као и свега што постоји. Он је основа за праведно, наиме савршено друштво. Платон истиче бога пре свега као постојање нечег врховног, ствараоца који је изнад човека, премашујући га у свим врлинама. Он је стваралац из већ постојећег света: света идеја, праизвора, вечног, бескрајног и савршеног света. Бог из идеја ствара људски свет, где је управо разум на врху као начело. Према томе бог стваралац, преводилац идеје у стварност представља смисао људског живота. Сходно томе читав свет, а нарочито људи представљају једну идеју, само преточену у стварност, и то захваљујући богу.
Тај нови модификовани свет, производ света идеја, несавршен је и једина његова веза са правом истином и смислом јесте управо бог.  Једино онај који поштује божје законе, примењује их и прихвата и онај који се држи  људи који иду путем божјим, иду јединим правим путем.
Платон истиче да је свако од нас за то предодређен. Разум нам нуди море путева од којих је само један прави и само један је ка богу. Тај пут је баш од бога дат, пут вођства разборитости, јер наиме ми као део света идеја, иако удаљени од њега, поседујемо неке црте које нас враћају њему, само је потребо да их се присетимо односно да им се вратимо. Иако су људи само „лутке божанског порекла“, како Платон наводи, они ипак поседују бесмртну душу чије врлине на моменте могу да нас приближе божанском извору (свету идеја). Ту се јавља и слобода избора за свакога, где човек има право да бира којим ће путем кренути.
Али, поставља се питање како треба да поступа разуман човек како би се упутио баш оним јединим правим путем? Најбољи начин је поистовећивање. Онај који жели да се приближи богу, мора да настоји да буде као он, њему сличан и на тај начин ће му бити близак, „омиљен“. Тако се човек у ствари окреће врлинама као што су мудрост, правда, поштење и остале моралне вредности. У овоме се састоји сврха окретања ка богу. Овакав начин размишљања једног смртника подиже на виши ниво, дајући му смисао и важност, поистовећивајући га (тачније његову душу) са нечим бесмртним, вечним, даје му разлог да поступа праведно и морално, а пре свега ограничава га да себе ставља изнад закона и правде, јер би тај чин опет значио полазак путем који није онај прави.
Зато се сматрало да је од суштинске важности убедити људе да бог постоји, да је једини пут ка праведном и истини и да је стварно праведно друштво оно у којем су закони и уређење државе, као и сам човек као јединка потчињени и потковани вером у бога.

Јована Стефановић IV - 3